Nebo uvek lepo je

Tu i tamo u zivotu neke stvari dodju do svoga kraja. Nije da to zelimo, nije da im se ponekada radujemo, ali kraj dodje. I onda nastaju problemi, mada ponekad i sreca. Ali ipak posle dugo vremena kraj boli ma kako dosao, i ma kolko se vec nazirao uvek nekako iznenada poput jutarnjeg lopova. I posle svega lako je pametan biti, lako je videti gde si pogresio, sta bi promenio, lako je suze pustiti dok ti je glava u rukama, dok se dlanovi natapaju suzama iskrenim. I mislis uvek da si kraj mogao izbeci, da si mozda mogao nesto bolje ili vise uciniti, da si mogao kraj prevariti.

 I veruj mi iskreno bio bi u krivu ma kolko zeleo da kraj nije dosao. Kraj je kraj i nema mu izbegavanja, mozda mu ukrades koji dan ili godinu, ali pre ili kasnije on dodje ako mu je sudjeno. Poput hridi koje brod lome, izbeci ih mozes ali ne i sve. I sta sada posle tolko vremena, vredi li reci sta te je bolelo, sta te je tistilo, il isamo trpeti svw sto val donese? I trpeti ako druga strana hoce neko da plati, hoce da joj bude lakse, hoce da te boli jer ne mozes vise da je volis. Jer nemas vise srca za to. Hteo to ja ili ne ali i moje srce limit neki i ne mogu vise da ga ignorisem, ne mogu vise da ga lazm da je to to, ni radi sebe ni radi nje. I taj brod svoje dno nadje, sa svim lepim tajnama i uspomenama. I ne bi covek bio da nisam iskren ni prema sebi i prema njoj i da je gledam i dalje i da me boli i da me u grudima steze i da znam da je tako bolje za oboje, za mene da idem dalje, za nju da zna da to nisam ja.


Ali godine nisu garant, al ljubav nije nekima sve, ni secanja i sve lepe uspomene, zajednicki snovi snivani, osmesi, suze. I onda krene da te brise, preko noci lagano i temeljno. Kaze nije tako, a onda doda tako je lakse. Lakse je njoj da ti nestanes da te nema ni da si ikada bio tu pored nje kada je trebalo, kada je zelela, kada si smatrao da joj treba neko ko je voli da se na njega osloni. Da stitis njene snove, da odagnas njen strah i da sklonis suze sa njenog lepog lica sto mi u dlanovima lezi. I onda te boli ponovo sve, kao da te po drugi put na dno salju sve sa ladjom, sve sa snovima, i sa uspomenama koje nekako cini se ostaju samo tvoje.

Nestajes iz mojih secanja vremenom mozda, ali nikako zauvek kao sto si me izbrisala, kao sto si me uklonila kao da jedan tren bar za sve godine nase ja za te bio nisam, kao da nikada nisam bio tvoj i ti moja, kao da sam samo jedna mala greska, kao da moja ljubav tebi dovoljna bila nije. Gumica brise prvo stvari, poklone, fotografije, prijatelje, osmehe, i u tren oka shvatis da je tvoja mirna luka zatvor postala, da ti zidovi nisu utvrde vec kazmati.

 Nestajem iz tvoga secanja na silu i na samo volju tvoju. Boli znas i mene jednako jer posle svega moja ljubav tebi nije bila dovoljna, nije mogla kraj odloziti, nisam mogao vise tebe tako voleti. Boli da te vidim srecnu na slikam, da tvoj zaostali parfem osetim, da vidim tvoju pesmu meni pisan, tvoje stvari sto su ostale. Boli jer moje srce umire jer volim te i jer znam da nas dvoje vise par biti necemo. Boli jer ti si moj prijatelj najbolji i bez nase ljubavi, jer ja sam tvoja polovina koja te najbolje razume, koja ti uvek zeli sve naj. Ko je kriv za kraj draga? Ima li krivca? Treba li ga biti? Sada bitno nije, nas brod na hrid naisao je.

Neka ti je tvoje zelje da me iscupas iz ecanja, da me poput starih stvari ispred vrata iz svog zivota odstranis, da mi kazes da nikada za te bio nisam, da ti moja ljubav posle tolko godina nije znacila, da moje poklone vratis il ostavis, da obezvredis u mojim mislima sve sto je bilo. Sta ti mislis da je zivot samo skup lepih stvari? Samo najlepsa secanja za koja se drzimo potapajuci ona losa. E pa nije zivot to. Zivot je i sreca i bol, i suze i smeh.

 Nastavi me brisati draga, molim te pokazi mi koliko je pogresno bilo voleti te, koliko secanja sto mi na nas ostaju treba da su ti bezvredna, koliko jos treba da me ponizis, koliko moje srce treba da bude tvoj otirac. Molim te reci mi da su moje suze lazne, da bol u mojim grudima je prosto nista za to kako tebe boli.

Samo znaj ja mogu istrpeti sve i neces mi moje uspomene oteti, mozes me brisati ali znacu istinu, jer ja je znam ceniti, cak i kada je lose covek treba biti i znati gde si i gresio i gde ne. Nastavi me brisati molim te, pokazi mi koliko sve ti je beznacajno, pomozi mi gaziti nase snove iz besa, pomozi mi brisajuci me zauvek i zatvori mi sva vrata.

Zar zaista mislis da znas sta mislim i sta osecam? Zaista mislis da znas moje snove sve, i one koje tek snivati trebam?
Zasto mislis da me poznajes, na  osnovu cega prekidas svaku moju rec izlazuci svoje vidjenje mene?
MIslis da sam jednostavan, da sam ko otvorena knjiga, mislis da su moji snovi poput tvojih?
Ne!
Zaboravio sam jos kada sam tu rec rekao mirnim tonom, odavno kada dodjem do te reci ona udara snagom uragana sagovornike, koji posle mogu samo gledati moja ledja kako odlaze. Odavno sam izgubio zelju da se ubedjujem sa svima koji misle kako znaju bolje od mene moj zivot voditi, kako znaju sta ja zelim i sta ja hocu, a pride nisu ni 2 recenice moje ikada saslusali, pride nemaju ni kapacitet za snove, niti znaju sta sanjalica moze da sni sve!
Njima je jedino bitno da su sanjalice ljudi koji funkciju na javi nemaju, ali oni nisu nikada bili sanjalice pa kako bi mogli da i pretpostave a kamoli da znaju.

Moj ton, moj pogled, nista im dovoljno nije, kao ni to da ja njihov zivot ne zelim ziveti, niti zato sto mi to plan nije, niti jer eto jednostavno nije moj pa ga i ne zelim!
Siguran sam da ako vec citas ove moje redove si jedan od onih kome se dogadjaju ovakve stvari, te me razumes od reci do reci, jer mozda i u recima i izmedju njih pronalazis neki deo sebe.
Odavno sam prestao da se sramim kada pustim da moj glas zavrsi polemiku, kada ispadnem neuljudan jer sam ljudski reagovao na ne uljudno pitanje, kada onome ko misli da je u mojoj glavi kazem da leti napolje, i da krene trcati brze i brze, jer ako ga pojurim nece se vise dobro provesti. Nikada nisam trpeo tudje ideje o mojim zeljama, nikada nisam tupeo da me neko smatra jednolicnim i obicnim, nikada nisam imao teznju da se uklopim u kalup koji drustvo trazi, nikada nisam drugima pricao sta misle i sta sanjaju.
Snovi su svetinja, snovi su samo moji, snovi su moj odmor od svih briga jave, to je ono cemu svake noci trcim, gde sam bar za tih par trenova nadoknadio sve sto za dan nisam, tamo moji brodovi ponosno pucinom plove iako na javi za dok su dugo vezani.

I snove treba cuvati za sebe, poput dragocene slike ili pisma, zakopanog duboko u fijoci radnog stola ili knjige, dostupno samo nama. Kako neko moze znati sta osecam i cega se secam gledajuci staru dragu sliku, il icitajuci koji red pisma, kako neko zamislja da ima pravo da poseduje moje najdragocenije i najblize misli i secanja, moje JA?

Nema pravo, nema niko pod mesecom ovim, pod suncem, pod nebom plavim. Nema i nece imati i nemoze ih dobiti. Moja glava je moja utvrda, to je samo moje i cuvacu ga dokle god me ima, jer predati tu utvrdu je izgubiti sebe, postati samo broj, samo kopija, postati poput njih. A to se nece desiti, jer ja i na javi umem snivati, mogu i gledati kroz njih negde gde sam siguran, gde nema tih dosadnjakovica bezlicnih, gde i nisam u obavezi da nekome kazem ne! Gde moji brodovi pucinom plove i gde moja nedra golica hladni morski zrak, jer moje misli ce biti slobodne dokle god je neba iznad mene, dokle god je mojih snova nocu, dokle god je mojih reci koje pisem, a i onih koje tek trebam napisati!

Bedemi su visoki,
 Voda je hladna,
 Svetlost je prijatna,
 Ti si predivna.

 Bilo je kasno popodne,toga trena,kada ti je zazvonio telefon,i izvukao te iz sveta tvojih misli.Javila si se i rekla da. Ubrzo smo se šetali po tvrdjavi staroj.Bilo je dosta ljudi,ali nas oni nisu zanimali.Pričali smo,i smejali se,naročito ti.Ne postoje reči za opis tvoga osmeha,to je nemoguće,a predivno je slaba reč.Volim tvoj osmeh. Gledali smo grad,i svetla što se pale.Noć je bila prohladna,a kamen jos uvek topao.Pobednik je stajao gordo,Zemun je sijao preko reke.Bilo ti je hladno,i prebacio sam jaknu preko tvojih nežnih ramena.Ispratio sam te,i rastali smo se.

I pored svega,bila si mi još uvek daleko,nisi me pustila blizu tvojim mislima.Ja samo hoću da udjem u tvoj svet,da te upoznam da kraja,da te zavolim još više,jer nemaš se čega plašiti.Od mene ne moras bežati,mome srcu samo predati,i ja ću se potruditi,da do kraja sveta budeš srećna,jer je ti i zaslužuješ.Sreća zauvek mora biti tvoja.

Noć je hladna,
Jutro gasi svetlo,
Ptice jutra cvrkuću,
Grad se budi,
I ja sa njim.
Tvoje usnulo lice,
Leži spokojno,
Na modrom jastuku,
Ti si predivna.

Eto bas juce sam pricao o sitnicama, i eto bas danas sam dobio pravi test na tu temu, samo u suprotnom smeru, jer danas sam imao sasvim los dan, dobro ne do kraja ali dovoljno da mi pokvari ostatak dana.

Takav dan pocinje sasvim normalno, niste u toku noci ispali iz kreveta dok ste fantazirali kojekakve vratolomije, ili vas je budilnik izbacio svojim milim zvukom.
Jutarnja kafa, caj, dorucak, pranje zuba, oblacenje i pravac svojim poslom, sve je izgledalo normalno, cak je i onaj prokleti auto upalio iz prve na ovom minusu cak se i zubato sunce probilo konacno.

I tako par sati, kad medjutim vec se na faksu krenulo to obrtati. Naime danas je u neku ruku bio poseban dan za mene, trebalo je da polozim svoj zadnji kolokvijum, i vise nikada dok sam ziv ne bi imao kolokvijum. Ali avaj, sve je pocelo sasvim naivno, izvukao sam pitanja, vidim opa nije problem, i krenem raditi, kad sasvim na kraju zadatka vidim rimske cifre, nista neobicno ali nisu se ranije nikada pojavile takve.

Ok sad vec vidim neke od vas kako mi skacu kako je to osnovno opste obrazovanje, kak oto svi bi trebalo da znaju, kako to znaju ucenici 1 razreda gimnazije, i ja bi morao da se slozim sa tim, samo moj prvi razred gimnazije nije bio juce, bio je pre vise od 7 godina i mada danas od onih 100 poslovica latinskih znam mozda jos 30 brojeva sem onih koje stalno koristim se slabo secam. A i cifer na satu mi ide samo do XII.

Ok je i to sto u zvanicnim knjigama tog predmeta o tim brojevima nema ni govora, ali cisto da stanem u svoju odbranu morao sam za kolokvijum nauciti hrpu propisa, zakonodavsava, sirovina, postupaka i drugih cuda pa nekako ti rimski brojevi ostanu sakriveni. Stim da opet posle toliko kolokvijuma i predavanja i vezbi i cuda nekako bi covek pomislio da njegove dojucerasnje kolege a sada asistenti imaju malo vise razumenvanja stim da ipak on bi po logici stvari morao mene da nauci, a ne da se pravi kako bi ja trebal oda znam vise od njega.

I dabome kao i na vecini drzavnih fakulteta bio sam cascen odgovorom koji je sraman za nekoga kome je posao da uci druge, tipa : Eeee kolega pa kako to ne znate? sa sve kezom. Naravno nisam joj klepio sljagu, jer nekako nisam siguran ni da bi shvatila, niti je to moj nacin, ali sam probao da pitam druge asistente, ali rezultat je bio isti, posprdnu podsmevanje i likovanje, a sam recept cista glupost, ako znas kolko ti treba da uradis dabome.

Avaj ni moje kolege mucenici nisu iz istih razloga poput mene znali kolko je to, i bio sam prinudjen da odustanem, i da dodjem kuci i komsijskom detetu otmem knjigu latinskog i da ucim sve proklete rimske brojeve.

Mada ni taj put kuci nije bio bas kao jutro, prvo sam zvao firmu da vidim za platu, i dobio opet zanimljiv odgovor:

Ja : Cao , sta bi za platu?
Sef : Ooo e pa lepo sto si zvao, bas smo te trazili.
Ja : Super nasli ste me, samo ja trosim moje novce za to, i?
Sef :Sta i?
Ja :Pa plata?
Sef :E plata, pa nista nema je!
Ja :Kako to nema je?
Sef :Pa lepo, kriza udarila!
Ja :Pa kriza je udarila jedno ima 20 godina ovde.
Sef :E pa jos traje, nego bas lep dan danas?

Posle vrlo isrcpnog i umnog razgovora, koji sam ja platio zvanjem sa mobilnog, prosto sam odustao od svega i resio da idem kuci. Prokletinja je upalila iz prve i konacno sam mogao da napustim posed fakulteta, te neverovatno divne kulturne ustanove gde rade dubokoumni emancipovani ljudi uvek spremni da sire znanje.

Par stanica kasnije nesto je krenulo da se dogadja, kao da mi je pukla guma, stanem srecom na pumpi, kad sve ok, gledaj, tresi, sve kako treba, krenem dalje kad evo ponovo, stanem u neko cudo dal blato dal sneg kad vidim kvar i to golem. Sta cu onako blatnjav i mokar jer sam se zavlacio ispod prokletinje, krenem kupiti stvari, zakljucam mada je to sasvim bilo izlisno i krenem peske traziti stanicu. Dabome da sam bio i dalje prilicno od kuce.
Autobus je dosao pun kao da sam u Bangladesu, mada onako prljavom svi su mi se sklonili pa sam nekako i usao.


Nekako sam uspeo stici kuci posle balansiranja na pola stopala i trazenja ranca sa  golemom arhivom propisa i neverovatnog eu de crni lukac mirisa.Napolju je taman krenuo da pirka neki ladan vetar kolko tolko da ukloni taj vonj sa moje jakne, pa sam odlucio otici po sredstvo za smirenje.Ispade da sam bezuspesno trazio u lokalnom supermarketu omiljenu cokoladu, i onako izmucen krenem sumirati danasnje utiske. 

Prvo me nazvase glupakom, onda mi zalepise etiketu naivne budale, i onda je cak i auto odlucio da strajkuje. Svako normalan bi odlepio , ja mozda vec i jesam odavno jer ostatak  dana mi je protekao mirno, mada sam odlozio servis svog racunara, jer sto je sigurno sigurno je.
Naravucenije,  kada vam bude ovakav sasvim obican dan, onda se setite onih sitnica o kojima sam pisao pa se smirite, ili uzmete omiljenu cokoladu milku, najlepse zelje ili onu sa rizom, svakom po volji!

Znate li dragi moji kolko nam malo treba da bi nam bio super dan ? Nisam mislio da je to tren kada nekome ko vas je krvnicki zgazio u autobusu zveknete sljagu. Mada nekima je i to ok, meni ne, ja idem peske ili kolima, u busu ionako odavno mesta nema a i vonj pazuha i belog luka mi nije omiljen.
Nego da se vratimo na pocetak pre nego ja odlutam daleko iza zvezda.
Danas je dobar dan jer se sneg topi, jer mi ga je bilo muka, jer je zima junacki preuzela na sebe sve moje muke koje me tiste i nerviraju. Zato sam stavio cvikere za sunce i posao niz zaledjenu ulicu koja je svetlela na suncu kao vatra pod mojim nogama .
Naravno zima nije mutava i tako na suncu led je i dalje ko staklo, morao sam par puta isprobati Njutna i njegovu teoriju zemljine teze, blago njemu,  njemu je jabuka pala, a ovde sam ja izigravao jabuka.Ali neka, nema veze, malo bola ali vredi dok vidim kako se sneg topi, gotovo je moze i sneg ponovo pasti ali zimi se vidi kraj, sunce sija jace .
Eto to je jedna mala stvar koja dobro popravi raspolozenje bar na nekih pola sata, bar dok ne otvorim novine, mada  odavno sam navikao da samo predjem preko naslova, citati je ozbiljno vec, a i vesti gledam ko neke slike bez tona, ipak zeleo bi da ustedim neke pare za sladoled ili cokoladu umesto da kupujem kojesta za smirenje, ovako je zdravije.

Bar ja mislim, smazes milku jednu i odma ti bolje, dobro nemora samo milka moze i najlepse zelje, ili ona sa rizom, svakome po volji.

Poenta je dana, bar ovde u nasem vijaletu da ga nekako proguramo, da zavrsimo i ono sto nam prija i ono sto nas steze, i da kako tako dodjemo do veceri, onda vec redom, tv, muzika, prijatelji, klopa, krevet, san, pa ujutru ponovo jovo nanovo.
Ali svakih 5 minuta dnevno nadjem nesto  sto me ojaca, bilo sunce sto topi sneg, ili pokoji red necijih zanimljivih misli. A ponekada kada imam volje, i kada se zaista osecam dobro sednem pa i ja otkucam nesto mozda i pametno.Ko sto rekoh kao i za cokoladu svakom po volji.

Obicno u pisanju odlutam malo, dobro lazem, malo vise, ali se vratim bar blizu, jer nekako neutesno sam romantik u dubini duse, nekako se previse cesto razocaram,ali opet takav sam i idem dalje, samo se trudim da imam manja ocekivanja, onda cu se valjda i manje razocarati.
I tako cesto dok sam nad nekim dosadnim poslom krenem lutati, negde pored sebe, na nekoj lepoj plazi u zalasku sunca, dok azurno plava boja postaje poput vatre, a talasi revnosno suste zapljuskujuci nasa stopala na srebrnom pesku.
U mastanju sve je moguce i naravno nema ogranicenja, tako je mogu prigrliti uz sebe i poljubiti iako to na javi mozda nije bas tako, ipak jos je zima a mi tesko da smo na nekoj plazi, bar me ove dve dukserice na meni podsecaju da je tako.

Stvar je u tome sto dokle god mozemo koristimo bar tih 5 minuta dnevno, jer za to vreme mozemo sve i biti svuda.

Bilo kuda da krenem stalno me prati, i iza ćoška, i sa druge strane ulice, a tek u kući. Prosto nikuda bez nje, nikada sam. A senke nisu samo drugarice noći, ima ih i kad sunce ponosno upeče, samo probaj se skloniti i tamo su već. Ali ima jedna posebna senka koja mi je draga, ne nije moja, nisam baš tolki egoista. To je ona senka koju mesec baca na tvoj lepi vrat dok spavaš draga, dok si mi bliže nego što bi smela, dok sam ja budan i držim te usnulu ko čuvar tvojih snova. A mesec te miluje svetlom svojim srebrnim, a za njim ga senke prate jednako nežno i tiho. Samo se sat čuje kako remeti svojim taktom tvoje tiho disanje. Sledećeg jutra tebi odmornoj neće biti jasno kako sam se uspavao. Nećeš priznati da si bila u mojim rukama, a snove ćeš kriti i od sebe, mada ja ih već uveliko znam. I opet provešćemo dan ko da se slabo i znamo, samo noću kada granica dana iščezne i dopusti senkama da se skupe iznad nad ti ćeš opet doći, bliže nego što bi možda i smela.

Zima ova nikako da prođe. Taman padne bude hladno , onda preko noći se otopi i moraš kopati po ormanu za prolećnim stvarima kolko bude toplo. Taman se naviknes kad sledećeg jutra zuriš u pola metra snega. Nemojte me pogrešno shvatiti nije da mi je zima baš tolko loša, ona pravi očigledne probleme kada morate svaki dan na posao ili fakultet a gledate da ostanete suvi, a sneg neumorno veje i nehaje za vaše probleme. Ljudi su čudna sorta, jer kada im nije sve po volji onda je nešto problem, komšije, vreme, dečko il devojka, posao, pa i zima. Prosto neko mora biti kriv zar ne? ALi zima ima svoje prednosti, i to one najlepše, gde bi imali bolji izgovor da budete bliži nekome koga volite nego kada je ladno, zajedno je toplije, ima lepe iskrene romantike u tome. Uostalom zimi je i u krevetu najtoplije,a ako je tu još pride neko, vašoj sreći neće biti kraja. Gde bih ja to mogao jasnije da vidim pramen tvoje lepe kose, kako ispod te bele pletene kapice viri, te oči tamne crne koje kriješ iza tog pramena, i onog tvog osmeha koji sledi. Osmeha koji mi briše sve informacije u glavi, koji od mene čini lutka koji samo gleda u te. I sanja noću kada će moći da te poljubi, kada će moći da ti priđe bliže, jer ipak na kraju zima je a zajedno je manje hladno. Tvoj mekani vitki vrat si sakrila šalom boje duge, od zime i mojih pogleda braniš se kaputom dugačkim, kažeš da se samo šališ ali tvoje oči govore više. Prate me poput svetionika i mislim da nikada nisi trepnula, a kada trepneš nesećam se ni ko sam više. Tvoje usne na kojima se tope pahulje, kriju taj prelepi osmeh, kažeš da je život dug, a nisi otišla ni pola metra od mene a već se vraćaš. Mislim da uživaš više u zavođenju nego u ljubavi, možda je za tebe to isto. A ko sam i ja da se žalim, smetaju mi tvoje nevine spletke male, tvoji pogledi, tvoje jagodice, a uveče u snovima se setim svega i želja me mine da se bar naslonim na tvoje meke obraze. Srećan sam dok te imama makar da me zavodiš. jer ma šta rekla znam i osećam da je to i za tebe mnogo više nego što kažeeš. Zima je draga, hladno je, priđi mi bliže biće nam toplije od bilo kog kaputa ako smo zajedno, a sneg slobodno nek veje dalje.

Iako svaki dan čujemo da je nauka napredovala, takođe čujemo da sve tajne ljudskog tela nisu otkrivene. Mi možda ne znamo kako nešto radi i zbog čega, ali to neće promeniti činjenicu da nešto osećamo. Miris je nešto što nas uvek prati, pogotovo ako smo upravo izašli iz gradskog prevoza, mada taj miris onda karakterišemo kao vonj i onda zahvalimo što košava duva, jer makar se smrzli posle nje neće biti tako jakog mirisa. Siguran sam da se svima od vas dogodilo barem jednom da je šetajućio osetio neki miris, poznat i primamljiv, da se neka kartoteka u našem mozgu otvorila i podsetila nas na neki trenutak koji smo zaboravili. Kaže se da miris hemijski izaziva naš mozak da se seća. Da se seća mirisa tvoje kože kada sam te prvi put poljubio, mirisa tvoje kose koju je vetar nosio poput ponosne zastave, mirisa tvojih usana dok su me ljubile. Zahvaljujući mirisu može vas preplaviti misao koju ste zaboravili, pogotovo onu koju ste duboko zakopali u sebi iza najčvršćih vrata i progutali ključ i zauvek ćutali. Miris to sve ruši ko da je od tankog papira, i zaista može vam se desiti da će vreme stati kada vam navru slike i osećaji ,jer od mirisa niko nije bezbedan od nas. Ne tako često mi se dogodi da u jurnjavi po gradu gore dole raznim poslom me preseče neki poznati miris koji me vrati skoro 20 godina unazad u momente kada me otac čekao posle škole , u vreme kada je sve jel bilo bolje nego sada kako imamo običaj često tvrditi. Zadnji put mi je trebalo vremena dok sam shvatio da je prošlo ko zna kolko a da ja zapravo sedim na nekoj klupi u parku između zgrada. Eto kolko nas sećanja vežu. Ili mirisa toplih kifli u kiosku preko puta škole za vreme velikog odmora. Naravno naša sećanja nisu uvek ni lepa, samo nekako ljudi vremenom zaborave one loše stvari i i ako se sećaju sećaju se samo lepih, ali i te loše su zakopane u nama, samo njihovo oslobađanje je bolno i to je onda kada nam i suze krenu na oči. Makar bili i muško, makar i rekli da nisu to suze već vam je nešto u oko upalo, da krivite vetar, onu famoznu moju košavu što kotrlja sve što nije vezano, pa kako onda i da nije kriva i za vaše suze. Ali ja se uvek nekako okrećem sunčanoj strani poput suncokreta, pa koristim miris da se setim nekih dragih ljudi kojih više nema, ili onih lepih sećanja, i makako me pogodila, uvek ću na kraju imati osmeh jer znam da nisam ništa zaboravio, da je ono što mene čini još uvek tu u meni. Zato pazite na mirise i sledeći put kada vididte nekoga kako zamišljeno stoji na ulici, ili krivi košavu za suze znaćete o čemu je reč, i nemojte se smejati, jer se isto može dogoditi i vama.

Zima , prolece i jesen imaju jednu zajednicku stvar iako su medjusobno potpuno razlicite, ne nije to sto su godisnja doba u pitanju, vec to sto je kisa tada najcesca. Poucen iskustvom HMZ uvek pogledam prvo kroz prozor posto procitam njihovu prognozu, nije da mislim da umem bolje od njih da predvidim kisu, vec im nesto slabo verujem. Kisa opet, hm, znaci moram poneti kisobran.Ko me zna od mojih prijatelja setice se da kada je kisa obicno nemam kisobran, imam neki kacket pre. I uvek me pitaju zasto? Pa prosto ja nisam ljubitelj glomaznih kisobrana, njih moras nositi kada nema kise svuda sa sobom i vrlo lako ih je zaboraviti, valjda covek oslobodjen tog tereta od radosti pomuti pamet, ko zna tacno. Ja naime volim one male sklopive kisobrane i dugo sam uvek u svome rancu imao po jedan, samo retko bi ih koristio kad me kisa iznenadi, pa mi se dogadjalo da kada mi zaista zatreba , posto sam na sred ulice izbacio pola sadrzaja torbe utvrdim kada ga rasklopim da je od toliko tumbanja u rancu taj isti kisobran postao prakticno neupotreblji, naravno podarim ga najblizoj kanti. Svojevremneo sam dobio od familije prelepi veliki reklamni kisobran, zuto crven, drvena drska, metalni siljak- valjda da me lakse udari grom ko zna, i zaista sam ga voleo. I krenem ja tako u jedan dalji kraj grada, obrazovnim poslom i naravno po izlasku iz prevoza ja ga hrabro otvorim posto je kisa lila i posle par koraka krak i gotovo, vetar ga je doslovno savio i unistio, dok sam zapanjeno gledao u svoj novi kisobran , kisa je neumitno lila sto po meni, sto za moj vrat, prosto nisam verovao da je takav bofl, a onda primetim jos par sapatnikako kako gundjajuci pokusavaju da se otresu napacenog kisobrana, te im se i ja pridruzim blagodareci prisustvo kante u koju sam dodao svoj poklon. E sada svaki izuzetak ima svoje pravilo reci ce neko od vas i to je tacno,ali nekako osim ako danima za redom nije lila kisa, ja tesko da cu poneti tu zgodnu spravicu sa sobom, i svaki put kada ga vucem kisa ko za pakost nece da padne, a meni zao kisobrana pa ga vratim kuci ili ostavim u kolima :) Branokis, ili kisobran jeste zgodna sprava, al meni i nije nesto naklonjen, stoga me nemojte vise pitati gde mi je kisobran, jer verovatno ni ja sam ne znam :)