Nebo uvek lepo je

Transkript nekih mojih misli, secanja i strahova, zapisani i predati na uvid svakome ko zeli, a neki mozda i nadju da su imali slicne misli

div>

29.05.2014.

Put, točkovi i nebo..

Ima li i veze to gore napisano? Ima li ponekad i potrebe da svaka priča ima naslov, poput broja u kartoteci pod kojom je zavedena i nekud u mračne magacine bačena?

I ima i nema, do kraja teksta svako može sam da izvuče zaključak koji želi.

Uvek se deo ljudi poistovećuje sa svojim kolima a deo ne, nekima su deo porodice i drug čak mu i ime daju, a nekima je to sve strano i bizarno. Imaš ime za auto? Čuh jednom praćeno izveštačenim kolutanjem očiju i piskavim glasom. I njamanji čamac ima ime, a tek veća barka, u čemu je onda čudjenje za auto?

Kada neko pogleda to vozilo, odma mu upadaju u oči hiljade problema, to znam i ja sam, ali kada sednem u njega i setim se da je svaki put me odvezao kada je trebalo kako je trebalo sve mu je oprošteno.

Kada sam oca morao da ostavim u ambulanti dok su se lekari borili da mu spuste pritisak, ja sam morao da predjem 60 kilometara, 30 u jednom pravcu od vrata mojih do vrata njegovih zarad birokratije u vidu parčeta pečatirane knjižice.

Skoro ceo život sam proveo na tom putu , na tih 30-30 kilometara, puta koji greške retko prašta.
Vozio sam kolko god je auto mogao da postigne tog dana, trebalo je otići, vratiti se, ubediti ga da je pomoć potrebna, odvući i urgentni i onda uz pomoć lekara tamo ubediti da mora u bolnicu.

Lekari su znali kao i ja sve, i dogovor smo lako postigli, trebalo je samo da odem i da se vratim. Bilo je leto, pakleno i vruće, motor brekće nije ni mlad više za te jurnjave, točkovi se okreću gume po putu zuje, ja samo pritiskam gas i vozim.

Dobro znam koliko mi inače treba za tu relaciju uobičajenom vožnjom, i znam da sam se vratio a da zapravo skoro i da nije bilo to vremenski moguće, učinio sam to tada i više nikada, čak ni one večeri kada više nije bilo žurbe.

Kada sam ga smestio konačno tog popodneva u bolnicu, vratio sam se u malenu uličicu iza bolnice, opaljenu paklenim suncem bez jednog drveta hlada, kanjon uski betonskih sivih zgrada i prozora, tu me je moj auto čekao krvareći po asfaltu svoje tečnosti.

Obično važim za jakog, i tapšu me po ledjima bravo, možeš ti to i slične gluposti ljudi koji nemaju pojma šta bi i rekli ali eto umesto da ćute moraju situaciju učiniti još gorom.

Seo sam u kola i tek tada me je sve sustiglo. On je bezbedan i spašen u bolnici, a ja sedim u prljavoj suvoj paklenoj ulici suncem okupanog sivog betonskog Beograda gde se sve živo nekuda sakrilo. Nemojte me shvatiti  pogrešno, ja volim svoj rodni grad ali ponekad mi knedla stane u grlu u tim danima od njega kada miriše na vatru, pesak, mačke ljude i sivilo, na kraj i na pakao.

Upalih motor vrelim ključem i odvezoh se pravo u servis.


Od tada je auto bio poput dela vojne opreme, snabden da u bilo koje dana doba ili noći projuri tih 60 kilometara, uvek je toliko bilo para ili goriva ostavljeno, sve sipano i zategnuto makar ja morao peške ići.

Dve godine kasnije, dve godine pre ove, jedne večeri je opet morao ići, ali tada nije više bilo žurbe.

Zovem i zovem odgovora nema, gledam na sat, i brojim ako se nije ranije javio sada bi trebalo, ako ga nije ranije čuo sada je trebalo. Okrećem prijatelja, govorim mu da podje , verovatno je ništa ali za svaki slučaj. Kasno je već je prošlo deset navečer, ali zna on moje ali. Jer ja retko grešim. Odma sam tu mi kaže i prekida liniju, a ja još jednom zovem i zvoni zvoni taj telefon na 30 kilometara od mojih vrata u noći.

Pre nego sam krenuo, večerao sam, možda sam lud pitao bi sada neko, možda nije primereno reći će neko kada bude stigao do kraja teksta.
Moguće sasvim, ali prosto sam znao ono što se desilo, znao sam jer je jedini odgovor u mojoj glavi zašto telefon samo zvoni bez onog Halo upravo ono što nas sve čeka a mi do kraja odlažemo.

Znao je da znam put, znao je da mogu brže ali me je samo pogledao i nisam ni jurio, tih 60 kilometara mi je najduže trajalo ikada, jer idete da potvrdite ono što je vaš um doneo kao jedini mogući zaključak, kao jedinu moguću istinu, a to nije odgovor koji mi se dopada, to nije nešto što bih ikome poželeo, i  tada sam poželeo da sam pogrešio.

Put je prazan, ponegde protutnji neki trag svetla, sve je mirno čuje se samo ravnomerni huk motora i zujanje točkova po putu, metar po metar, svaki kilometar klizimo kroz gustu crnu noć.

Nisam ni taj put pogrešio. Na putu nazad ja više nisam ni vozio, prošla je cela noć i jutro se budilo, ono neće stati ako mi za njega nestanemo, auto je klizio a ja sam samo pomislio da zadnje što je on video beše nebo.

A nebo uvek lepo je....

24.05.2014.

Prozor II deo Antoan Bek


Konačno sam uspeo stići nazad do našeg grada, još koji blok zgrada i doći ći joj bliže. Od dugog puta umorne noge bole, tabani se na cipele žale ali je korak sve brži.

I konačno eto me ispred zgrade, cela je i već vidim senku njenu na prozoru ili se moj um to igra. I krenuh uz zavojite stepenice preskačući po dva stepenika svaki put, i eto me još samo dva i iza ugla je ona, eto je u našem malom vrtu, ona najčepši cvet.

Zastadoh, osmeh već imam i taman da se okrene nešto me kreće vući dole, od stepeništa nastade ponor poput zdenca  dubokog, a zavojiti gelenderi se pretvoriše u zmije otrovne i ona mi nestade dok u ponor padam sve brže i brže.

             - 'Neeee' !

Uz bol u grudima prenuh se u krevetu, sav u znoju hladnom u četiri skromna zida kuće. Moram krenuti odma beše jedina misao, i trapavo iskoračih iz kreveta, i krenuh prema vratima, ali noge neće da slušaju, sve su slabije i slabije i već me vid vara uz blesak beline i vrata besne kao brod u oluji, još koraka par i nastupi mrak.

- 'Imao si sreće da sam bio u kući kada si se srušio, šta si to uopšte i pokušavao? '


           -'Nije li očigledno, krenuo sam kući'

- 'Znam zašto želiš ići kući, ali u takvom stanju ni do kraja sela nebi stigao a kamoli do nje '.

Ćutao sam jer ma kolko se bunio u sebi znao sam da je potpuno u pravu,  tek tada videh svež zavoj i da je zabrinut.

  - ' Znaš skoro da nemam lekova uopšte a ta tvoja rana nikako da zaceli, i prosto više ni sam nisam siguran šta uraditi '.

        - ' To je bar lako, napravićemo nove lekove uz pomoć majke prirode '.

Samo je zastao i pogledao me na tren, kao da opet buncam. Ali uskoro ga je prošlo i prihvatio se sveske u koju je zapisao šta treba da nadje i kako da napravi.

Posle par dana novi lekovi su počeli da daju rezultate, i konačno sam osmeh mogao da vidim na Peterovom licu.

 - 'Odlično, rana je skoro skroz  zacelila i uskoro ćeš moći da ustaneš iz tog kreveta, ali tek treba da skupiš snagu '.

            - 'Vidiš nikako da te pitam šta si uradio sa mojom uniformom '?

- ' Spalio sam je, opasno je ako je nadju, jer svi oficiri poput tebe bi bili poslati u zarobljeništvo, a ovako ako te predstavimo kao jednog od nas bićeš slobodan i moći ćeš da odeš po nju '.


  -' Evo imao si kod sebe samo ovo, i pruži mi mali srebrni medaljon, u kome je samo uvojak kose i kratka poruka ' Tvoja sam '.

- Nije volela da se slika, stalno je pričala kako slike kradu dušu da bi je posle same imale .'
Pomirisah uvojak i mirisao je na med i prolece i posle svega sto je prošao na meni.

         - ' Nemac, nadam se da znaš da ja neznam ni reč nemačkog, ili imaš neki plan '?

- ' Pa naravno da imam, naučiću te nemački, bar da ga znaš dovoljno dobro da niko ne posumnja u tebe '.


Zatim je otišao do kredenca na desnoj strani sobe, otvorio fioku i iz brižljivog zavežjaja izvukao dokumenta i pružio mi ih

- ' Izvoli, od danas si ovo ti, Antoan Bek, moj brat '.

Lice na slikama i sa bradom je podsećalo na mene na neki čudan način, mogao sam samo da podignem glavu i upitno ga pogledam.

             - 'Možda  si me  spasio  zato što te zapravo podsećam na brata'?

 - 'Moguće, a možda je to i zato što sam mogao da te spasim' ?


Nisam ga ništa više pitao, samo je izašao napolje i zatvorio vrata od sobe na kojima je bio vitraž u boji. Zeleni belo  plavi sa  patinom od starosti , jedine boje u sobi tokom mojih meseci.

Sledeći dani su se pretvorili u nedelje a ovi u mesece, svaki dan sam bivao sve jači, svaki dan sam mogao da načinim sve više koraka, prvo do vrata a potom i van. Kako je bilo lepo videti ponovo sunce na licu.

-'Mislim da konačno možeš da napustiš tu sobu' , dade mi novu svakodnevnu odeću, i reče da me čeka u drugoj sobi.

Tamo beše ogledalo i poveći emajlirani lavor iz koga se dizala para od vode, lice u ogledalu beše potpuni neznanac duge kose i zarasle brade, očiju koje nisu videle dugo sunce.

Mislim da je vreme, reče i otvori vrata i izadjosmo na sunce, beše još lepše nego kada sam ga video izlazeći iz svog betonskog groba.

Dani su se redjali dalje sami, već je i leto došlo, selo je bilo neveliko a kuće su bele, i dok su drugi radili u poljima ja bi sa Peterovom ćerkom išao u duge šetnje da bi našli sve što mi treba za lekove. Ona beše taman u godinama izmedju devojke i devojčice, dete rečno plavih očiju i smedje zlatne kose nosem prošaranim pegicama. U celom haosu rata koji nas okružuje ovo mesto je bilo poput oaze, a ona kao i svako dete leti vedro i nasmejano.

Peter nije mnogo pričao o prošlosti, osim da se povukao na selo posle smrti supruge. Nije je uspeo spasiti, i grad mu je  smetao, previše ga je sve podsećalo na nju, jednako možda koliko sve ovo mene podseća na daljinu sada. Najgore je čekati kada ishod nije potpuno od tvojih ruku zavistan.

Nocu kada bi legao iznova bi me bolovi budili, Peter je tvrdio da je to od rana mada  su zarasle, ali ja sam osećao da to nema veze sa tom ranom, to je daljina u tuzi na koju me podseća miris uvojka njene kose. To je rana za koju nemam leka dokle god sam u ovom kavezu sigurnosti i poštede.

Svake večeri ona je tu uz mene u mojim mislima, a moj um vrti zaglavljen izmedju sećanja i sna i od svega niti plete poput pauka da bi sačuvao razum.
Koliko smo voleli da se vozimo tramvajem u sumrak, zagrljeni na zadnjoj platformi,  tvoja kosa bi dobila nijanse crvene  boje umirajućeg sunca, osmeha kome nisam nikad mogao da odolim još od prvog dana kada smo se ugledali baš tu.

Tramvaj je lenjo kloparao svojim mirnim ritmom, dok sam ja ljubio tvoj vrat  zaklonjen tvojom mirisnom kosom, taj miris meda je bio najsladji na tvojim usnama za kojima sam uvek toliko žudio, tvojom toplom rukom na mojim grudima, šapatu u mojim ušima u mojim snovima koje jutrom toliko bole.

Vreme je i dalje mlelo svoje minute poput mlinskog točka. Beše već došlo vreme da se ubire i letina i u toku dana bi skoro celo selo otišlo u polja dok bi samo par starijih deca i ja ostali u selu, ja sam se posvetio da im ostavim dovoljan broj čajnih mešavina i lekova da imaju kada odem.

U jednom momentu upade kroz već otvorena vrata omaleni deran vičući :

-' Vatra Vatra Antoane, gori senik , Elena je tamo ' !

Znao sam da je veliki ambar sa senom omiljeno mesto za dečiju igru u selu, i potrčah tamo gde se već par starijih okupilo noseći vodu u kofama iz bureta sa kišnicom, vrata ambara su bila poluotvorena i plameni jezici su siktali kroz njih, beše otvor još jedan gore gde je bio kotur i konop, jedini ulaz. U trku skinuh dva bela čaršafa što su na konopcu bila, i natopivši ih u buretu kišnicom krenuh brzo uz konop da se penjem.

Kada sam ušao sve je bilo puno gustog belog dima koji je poput magle nekuda tražio izlaz, videh je kako se čvrsto drži za stub široko otvorenih zenica crvenih od dima.

            -'Elena, dodji moramo krenuti, Elena ?'

Medjutim i dalje je stajala i shvatih da je strah jači, spustih se pred nju.

        -'Elena, slušaj me nemoj se plašiti vatre, zar ne vidiš kako je lepa pomisli samo na te boje njene žuta, narandžasta, crvena, plava, vidi kako lelulaju poput zrakova sunca, ali samo malo vode i plamenu je kraj, samo malo vode Elena i nema je, a ja imam vode podji sa mnom molim te?'

Taman tolko je bilo dovoljno da me pogleda krupnim očima i da se privije uz mene , umotah nas vlažnim čaršafima.
Um ima gadnu naviku da sekunde ponekad produži u večnosti, pljusak vode je usledilo kao spas.
 
Odmotavši čaršafe pustih Elenu taman da potrči ocu u naručje, sada je trebalo ugasiti vatru što besni, ali je to bila uzaludna bitka. Plamen pošto mu je izbegla žrtva je lizao zgradu svom svojom jačinom, hranjen senom u svojoj utrobi. Palacao je svuda kuda bi mogao u stopu prateći dim što kulja, i iako bi utihnuo posle kofe vode nastavio bi tamo gde je i stao.
Od cele zgrade je na kraju ostala tamna razvalina puna crnila.

Dim je naterao sve da se vrate nazad do sela taman na vreme da nas sačekaju. Peter je samo sedeo sa elenom smejući se i plakajući istovremeno. Posle svega je prišao sav crn od vatre i vode.

-' Spasio si mi Elenu, kada sam te spasio nisam to učinio jer sam ugledao nestalog brata, nisam to učinio jer sam tako dobar čovek, učinio sam to jer te nisam mogao ostaviti tamo i sada vidim da nisam pogrešio.'


         - 'Mislio si da si spasio nepoznatog čoveka a eto vratio si brata Petere.'

- ' Dobrodošao kući Antoane, brate moj', zagrlivši me svojim krupnim rukama, a Elena je sledila njegov primer.


Sledećeg jutra smo se pozdravili, celo selo me je pratilo, svako je dao po nešto što je mislio da će mi biti od pomoći na putu, i mahali su mi dugo dok sam se gubio u ravnici na putu koji kao da je njena ruka kistom povukla po svom platnu. Pogledao sam zadnji put ka selu, i nastavio dalje u inat stopalima i miljama.

  Sada sam postao Antoan Bek,  i još uvek dišem i  moram što pre stići kući i naći je nadam se u našem vrtu na vrhu stepeništa...

20.05.2014.

Potop na Balkanu - Hvala ti Todore

Priznajem da u svetlu svega sto se dogodilo u mojoj domovini a i u susednim drzavama nije mi bilo nesto previse do pisanja, i zato sam resio da sada posvetim par reci i prenesem ispovest jednog drugog autora.
Naime GSS , ili ti Gorska Sluzba Spasavanja je neprofitna organizacija, i formirana pre svega na volonterskoj osnovi, a eto kada je usledio ovaj potop desilo se da vatrogasci nisu imali opremu jer nisu ulagali u njih, da vojska isto nije imala opremu pa je na kraju GSS bio taj koji je morao na terenu da ide i vrsi spasavanje a camce su neke imali, neke dobili a neke i nasli.
I kako to obicno biva na ovom nasem Balkanu jedni poziraju za kamere a drugi rade i cute, GSS se retko gde i spominje osim ako slusate poput mene nocima kanal njihove radio veze gde oni po mrklom mraku idu po dojavi da evakuisu ljude ili dostave hranu.
Nisu samo oni zasluzni za toliko spasenih zivota, zasluzan je svaki onaj covek koji je pruzio ruku drugome u nevolji.
I zato vam sada delim reci Stevana Mesarovica , pripadnika GSS


http://gss.rs/blog/276/73/Hvala-ti-Todore/

I ova oluja ce proci, i nadam se da ce nam bolje vreme doneti i vise pameti jer gorak je ukus znati da je ovo sve moglo proci bolej da je na vreme reagovano.

11.05.2014.

Prozor

Beše mrak svuda okolo, i očima je trebalo da se naviknu tamu, ali miris miris je ono što je pre vida umu pojasnilo šta je san a šta java.
Miris vlažnog betona, gvožđa što u njemu truli, miris urina, krvi, zadah smrti, baruta i karbida. Da li uopšte i otvoriti oči u takvom paklu?
Više se niko nije ni mrdao niti jaukao, bila je ona mučna tišina gde se čuje i svaka kap vode kako sa plafona pada.
Napipah pištolj, mada sam znao da je prazan, nema ničega, moje sreće skončaću u mračnoj rupi, znao sam da nema nigde više municije već sam pretražio dok sam mislio da će pomoć stići, da su neke stvari moguće.
Da su moguće, jer ako je ova noćna mora moguća onda je sve drugo moguće, mrak pred očima mrak u očima, mrak svuda, samo ona voda još negde kaplje ili je to krv?

Popodne nikako da dodje iako je bilo posla, posto je sat konačno otkucao četiri, okrenuh ključ i znak zatvoreno, pod će sačekati prvi sledeći radni dan, žurno skidoh mantil, navukoh sako, šešir i novine koje od jutros čekaše da se otvore.
Zatvorih žaluzine uz neprijatnu škripu i žurnim koracima se udaljih od apoteke, kao da nje više i nema. Kratka stanka na putu kući po jedan buket šarenog divljeg poljskog cveća, izmamiće osmeh kada stigne kući.

Kao i većina zgrada stepenište je dugo i zavojito sa odmorištem u kome je poveći prozor sa širokim prostorom za cveće sa unutrašnje strane, cveća naravno nije bilo svuda, a naš stan beše jedini na zadnjem spratu i taj prozor je nekako dobio posebno mesto poput našeg malenog vrta, a najlepši cvet u njemu beše upravo ona. Dok sam sve brže preskakao po dva stepenika žureći ka vrhu i nateravši umorne noge znao sam da ću je opet tamo zateći.Kada sam konačno stigao usporio sam provirivši prvo iza ugla. Naravno sedela je u prozoru koji se kupao u suncu i čitala knjigu okružena cvećem, kako a da taj prizor osmehom ne ispratim ?
Imala je moju svetlu plavu košulju na sebi, zarozavši duge rukave koji su otkrili njene glatke ruke, ledjima je oslonjena na zid, a jedna noga je savijena izvirivala kolenom izmedju cveća, od druge se samo vrh stopala dao videti, bilo je toplo tu na suncu, i da nije ulica dole pomislio bih da talasi morski dole pevaju.

-''Hej, opet ti je tu bilo najudobnije za čitanje knjige?"

-"Ha, sasvim moguće, a možda je i to zato što ovako mogu videti deo ulice, a tako i tebe kada naidješ ili se prosto sunčam".

Naravno  oboje smo se već uveliko smejali na naše svakodnevne dočeke, ustala je lagano i gipko poput kakve vitke srne, na suncu njene tamne oči su delovala tako tople i duboke, po koja nemirna šiška crne kose bi ih sakrila na tren.

-"Danas sam te nešto duže čekala",
     uhvativši me za ruku uvukla me je u stan kroz velika dvokrilna vrata.

-"Znaš i ako si danas samo ti radio i ja sam se umorila i znam pravi način da se odmorimo",
       
reče zaglivši me vragolasto uz poljubac, skinuvši šešir sa moje glave i probajući ga,

- "Sta veliš kako mi stoji"? 
    stade zabacivši ga unazad uz blago pućenje koje se sekund kasnije pretvorilo u široki osmeh, i tek tada shvatih da na sebi ima samo  košulju,

-"Šta li si to smislila, nešto si mi sumnjiva znaš", pripretih joj prstom

To je samo izazvalo salvu osmeha , i ubrzo se i ja reših suvišne odeće i podjoh za njom.

-"Skoro sam pala u iskušenje da te ostavim da me čekaš, ali nije to onda to", otvorila je vrata kupatila i uvideh čitav roj sveća.

Kupatilo je bilo jedno od većih i imalo je čak i svoj prozor sa više malih okana, ali i mada je bio dan uvek je bila polutama unutra, sa svećama je dobijalo neki dugi izgled, nije to više bila naša kupaonica, bio je to naš udobni kutak.Toplom vodom smo ispunili kadu i ubrzo je njena košulja poljubila crno bele pločice. Od prvog trena kada ju je video mislio je da je prelepa, a kada ju je prvi put video nagu pitao se kako je moguće da je jos lepša nego što je u snovima sanjao, tako i sada imao je osmeh gledajući je kako stoji naga pred njim kao i on pred njom, ali i ona je znala kako deluje na njega i samo je skupila oči i gledala ga poput mačke koja vreba vrapca, ali nije on gledao njena bedra, niti grudi ni glatku kožu mirisa proleća, gledao je pravo u njene oči i ubrzo su bili zagrljeni.

-"Ima li išta lepše nego posle posla se opružiti u kadi punoj tople vode a"?

-"O da ima", odgovorih joj već polusvestan od tople vode

-"Jel a šta stvarno sada bi da te čujem "? Beše gotovo pa uvređena.

-"Ima, a to je biti u kadi punoj vrele vode sa tobom" , i privukoh je još jače na svoje grudi i pošto se uverih da joj od tih reči oči jače sijaju poljubih je dugo i strasno.Ni sam više nisam znao koliko dugo sm otako ležali uz povremeno dolivanje još tople vode.

-"Moramo van pretvorićeš nas u pihtije", skoro povika, mada nije ni pokušala da ustane.

-"Uh ja baš mrzim pihtije", i nastavih da je ljubim, nije mi se izlazilo van, zapravo nisam zeleo da se odvojim od nje.

Na kraju smo ipak ustali, trebalo je i ručati, a i nije više bilo tople vode a i sveće su utihnule.

Uz pripremu sada već večere setih se novina iz džepa sakoa i sedoh i otvorih ih na stolu, a naslov beše preko cele strane uskoro rat.

Prošlo je još neko vreme našeg ustaljenog života, prosto sve je teklo mimo nas, mi smo sami sebi bili dovoljni, razmišljali smo da napravimo vitraž od  okana na prozoru naše bašte, ali smo odustali jer tako ona nebi imala jasan pogled na ulicu.

Ali okolni svet je počeo da ulazi u naš mali skromni svet,  osećalo se da se nešto iza brda valja, posao je skoro stao, a i kada sam je konačno jedan dan upitao šta nam je činiti nije se dala, nije htela da odemo nekuda daleko i priznajem imala je jak argument

-"A ko ti kaže da će tamo biti bolje, ovde bar znamo sve".

Priznajem bila je ubedljiva kada je to htela, ali sve je išlo brže nego što bi to želeli, i naravno jednog jutra je u novinama usledilo i ono mobilizacija, poštar je revnosno doneo poziv dok sam bio na poslu, zatekoh je za malim kuhinjskim stolom kako razbarušene kose uplakana sedi bosa i gleda u to parče papira na stolu.

-"Nećeš ići, zašto ti, neću te dati, nemoj ići molim te.... " , njeno lice je prešlo put od besa do očaja

Onda se potpuno slomila i dugo je još plakala u mom naručju, a na pozivu je moje ime, broj dan i vreme gde da se javim.

Tu noć smo proveli dugo, zajedno i besano. Ujutru sam obukao uniformu koja je stajala na dnu ormana, zakopčo oprtače, nazuo cokule i stavio kapu, a ona mi reče

-"Baš ti lepo stoji uniforma, a nisi čak ni pukovnik"

-"Ma daj, kome pa stoji vražja uniforma, nije ovo za paradu, ali ima istine u tom tvom",
       rekoh više za nju nego za sebe, jer ona ostaje a ja sam taj koj ide nekamo.

-"Nemam snage da te ispratim do stanice, prosto, i ovako mi je teško , razumeš me" ?
  reče jedva držeći suze

Poljubih je i krenuh lagano dole, ostala je u vrhu stepeništa  prateći me pogledom, i kada sam izašao na ulicu mahnuh joj jer je već bila na prozoru, okrenuh se i odoh na stanicu.


A dalje pa šta reći, rasulo, izdaja, pogrešne odluke i to sve me dovede u bunker na obodu nekog mesta čije je ime najmanje bitno, ali je lokacija ta koja na mapi je presudna.

I šta sada opet  sam budan i gledam u mrak, čujem gde lupaju po masivnim vratima, mada slabo će uspeti išta.

-"Hej vi unutra predajte se! "

Sanjam li ili neko od naših me zove na predaju, ne evo ga ponovo viče nešto, još kad bi se ovi na vratima umirili, ko je to , zarobljenik, izdajnik, prevarant?

-"Predajte se, nemate nikakvih šansi, kralj je pobegao, nemate se za koga boriti ! "

Napipah čuturu i poslednjih par kapi popih, znao sam da mi je glas gotov bio još od žedji i vike.

-"Nije li zakletva data glasila  za Kralja i Otadžbinu ? "

Na kraju je rekao samo jedno oko čega sam se zaista zamislio.

-"Želite li umreti tu kao pacovi u rupi ili se predati, jer ovi seju smrt i imaju je viška, a na zakletvu gledaj kako ti je volja! "

Potrajao je moj put do vrata, trebalo je u tom mraku preskočiti tela saboraca, odbačene opreme, i trebalo je otvoriti ta vrata, čim su počela da se otvaraju zatvorih oči jer posle toliko vremena u tom mračnom paklu svetlo nije tako prijatno, ali  osetih toplotu na licu i videh i kroz kapke svetlinu, skoro belu.

Vrata su se otvorila uz škripu, istupih ispred njih medju naoružanu grupu u sivom, krkljali su nešto na svom nemačkom, meni više nije ni bilo bitno, projuriše mimo mene a ja sedoh vani na rub zemljanog zida.

Levo se stvori prilika u istoj uniformi poput moje, sa trakom oko ramena u boji.

-"Samo si ti ostao, a unutra ima li ko živ? ''

Odmahnuh glavom, ispred mene behu dvojca što su me pazila, a sunce beše tako toplo i svetlo kao da ga prvi put vidim.

-"Znaš plašim se da ovi neće tako lako preći preko toga što im je ovde dosta drugova našlo kraj, ipak se nadam da će te zarobiti."

Ni njegov pogled nije govorio da veruje u to što je rekao, zatražih od njega cigaru i vatre, svoje odavno nisam imao.

-"Šta si bio pre rata? "   Izustih dok mi je dodavao cuturu sa vodom zajedno sa cigarom.

-"Lekar ote mu se, lekar sam, ali kada je sve krenulo ka zlu pokušao sam da pobegnem, ali su me ovi stigli, spasilo me to što znam nemacki, pa me dovukoše ovde da im prevodim, a ti?"

-"Nekad sam bio apotekar, a sada sam mrtav čovek, jer ovi čim se pojave vani neće se dugo bakćiti oko mene" , i u tom skinuh šlem, beše to izgrebani adrian maslinaste boje, te ga položih na zemlju, glava mi je i ovako bila teška a i on mi neće više biti od pomoći.

Tako je i bilo, pošto su se pobrinuli da je unutra sve uništeno i mrtvo izašli su van, dva dima cigare povukoh pre nego što su dva moja čuvara zapucala na znak svog oficira.

Eto me draga oprosti, poslednje što videh behu oblaci beli ko paperje na plavom nebu i onda tama.



Bol, kako je to moguće zar ga i u smrti ima, bol poput užarenog koplja u grudima, bol i belina u očima od njega.

-"Polako, stani brzo popi ovo pomoći će ti za bol."

-"Kako, kako sam živ?"

-"Eh, kada su te upucali nije ih bilo briga za mene a ni za tebe, samo su otišli dalje, ja sam doduše rekao da si mrtav a oni da te bacim u neku rupu, ipak sam te uspeo odneti do sela i sada smo bezbedni kolko tolko, a i srećom po tebe nisu se nešto proslavili u gadjanju, al daleko od toga da si još uvek dobro."

Tečnost beše gorka i ljuta, peklo me je celo telo i od nje i od bola, jedino što sam znao je da još uvek dišem i da moram što pre stići kući i naći je nadam se u našem vrtu na vrhu stepeništa...


Velika zahvalnost za sliku Likililu :))

22.04.2014.

Praznici...

Za vikend behy praznici, svuda trka da se sve za njih nabavi, guzva krkljanc opšti haos...
Kao da će sve nestati ako se nešto zaboravi nabaviti, kao da u ovom najvećem gradu bivše države nema radnje koja će i za praznike raditi..

To preterivanje u svemu, ta pomama i histerija mi same po sebi odavno idu na nerve, vezano za sve a ne samo za praznike, i te histerije. I tada uvek poželim da imam neki teleport u džepu i da se pošaljem negde u neku pustahiju gde ljudi nema, gde nikoga nema osim mojih misli, a i one možda tamo konačno utihnu,možda...

Dok je svima lepo meni miriše na metal što truli, osećam taj miris vlage betona i metala i već mi je dosta svega, i da sam bokser ubacio bi beli peškir u ring, ali nisam, ali sam od one fele što se neće predati ni kad ga pobede, nemam taj deo to mi je falinka, ma kolko da me boli neću odustati sve i da želim jer nisam naučio kako....

Praznici idu svi se vesele i raduju a ja nađem sebe da mi njihovi osmesi nisu prijatni, da mi to mesto radosti samo još višeolujnih oblaka na um navlači...

U mom domu je uskrs, ali za mojim stolom jejedno prazno mesto, a ta praznina je veća od nedostatka tanjira i pribora, ta praznina srce moje cepa svaki praznik koji naidje, svaki momenat kada je porodica na okupu svuda, a moja nije više.
I ovo što je ostalo je poput glume u koju ni glumci više ne veruju, a kamoli tek oni koji taj film gledaju.

Mehanički radiš nešto jer je takav red, jer je takav običaj, a čemu to, da je do mene poslao bi se teleportom i na mars tada...

Kako da mi bude lepo kada sećanje je još uvek živo u punoj rezoluciji, kada moj um sam vrti filmski maraton najlepših filmova koje nisam u stanju prekinuti, kada mene svaki film i dalje boli, kada mi suze navlači a ja nisam učen plakati, i kada te suze poput olujnog mora kreću moj brod prvo ljuljati a zatim mu i dnom pretiti.

Kako se radovati kada te više nema, kada te mogu zagrliti samo u svojim snovima i sećanju, kada te mogu čuti jos samo usvojoj glavi kao eho, oprosti nisam stigao ranije oče, oprosti nisam uspeo biti brži od smrti, oprosti mi tata...

Stvari idu i mimo nas, neće svet stati zbog mene, nije ni zbog njega, neće ni zbog tebe što čitaš ovo, a iskreno to mi i nije potrebno, želim stvari koje nisu moguće, činim samom sebi svoje snove dalje nedostižne nego što bi to bili oni i ovako.

Praznici idu a ja osmeha nemam, meni fali srca deo, a nema me tada nikako, sedim u bunkeru od četiri zida gde njih zapravo i nema, i dalje čujem proslave iz komšiluka, čujem fešte, i nisu mi oni krivi što su srećni, nekad sam i ja tako bio.

Sada kada do kuće dodjem nema te da me dočekaš u dvorištu, da mi se osmehneš ma kakv ti dan bio, i da mi prosto kažeš : Dobro mi došao sine...

Nisu mi praznici krivi, oni me samo jače podsete na tebe tata, a gledanje starih slika mi je ponekad slaba uteha, sretni ti praznici tata gde god da si sada...

29.03.2014.

Miris Mora 20.5.2000.

Miris mora,

Ga je sinoć,

Tebi doneo,

Podigao san,

Sa tvoje postelje,

I nežno,

Rukom vratio,

Bio je tu,

I ti si to znala.

Želja je tvoja,

Možda to i bila,

Ali nisi znala,

U šta verovati sada.

U mislima je sve,

Ali se ne odaje,

Drugi to videti neće.

More vraća mirise,

Ranom zorom,

Što crvena sviće,

I more se bori,

Protiv Sunca,

I razvedriće se sve,

I misli te.

19.03.2014.

Snovi

Svaki dan po jedan moj san poput broda otplovi, odvoji se od dodira mojih ruku i hladnog celika , isplovi i ostavi me samog na obalo da ga pogledom pratim sve dok postaje sve manji na pucini teskoj.

Ponekad se pitam koliko cu jos brodova ispratiti i dali ce mi na kraju ostati bar jedan da na njemu isplovim...

 Uskoro ce biti novi post sa brodovima, snovima, secanjima i nadom. Straha nece biti, ostanite u toku eto nove price uskoro!

06.03.2014.

Balerina

Ponekad u životu dosta toga kada se desi nas iznenadi a tek posle razmislimo o svemu i vidimo koliko tu ima sreće i sudbine.

 Upoznali su se sasvim slučajno preko cipela za balet. Na putu sa posla pored kako se kasnije ispostavilo baletske škole za oko mu je zapala jedna crvenokosa devojka, nije joj čak ni lice video, već je izletela pravo ispred njega iz ulaza i krenula niz ulicu žustrim korakom, njen crveni rep se klatio poput satnog klatna, vitke noge, i ranac su sve što je video. Iz ranca je virila jedna cipela za balet, a uskoro je i ispala. Videvši da je devojka i dalje odlazila a cipela ostala, pokupio ju je i požurio za njom niz ulicu. Nije to baš susret koji bi iko priželjkivao, treba zaustaviti nekog ko možda i ne želi, jedno hej izvini, i ona je usporila, jednom rukom joj je dotakao rame i ponovio

 -Hej izvini, mislim da je ovo tvoje,

Ona se okrenula, pomalo iznenadjeno, pomalo ljuto, i onda ga je pogledala pravo u oči, njene behu zelene, i potom je ugledala cipelu u njegovoj ruci i shvatila o čemu se radi, osmehnula se konačno, a on je izustio:

- Mislim da je tvoja, pošto nije moj broj sigurno Osmehnula se pokazujući lepe zube, gledala ga i uzela cipelu koju joj je nudio

 -Kako da ti zahvalim za ovo, pitala je i dalje se osmehujući On se osmehivao takodje, i prozborio je konačno:

-Pa eto mogla bi me odvesti na piće, ipak sa jednom cipelom nije isto kao sa obe

 Nasmejala se na to, razmenili su kontakte i otišli posle nekog vremena, i tako ponovili par puta pre nego je to postalo nešto mnogo više od pogleda, nežnih dodira ruku i priče. Posle par meseci su počeli i da žive zajedno, prosto kao da su svi delovi slagalice konačno legli na mesto.

Kasnije mu je uz piće rekla da je tog popodneva bila besna i tužna jer je napustila baletsku školu, i da bi najradije otišla što pre kući da se smiri i isplače kad ju je neko potapšao po ramenu i ponudio joj cipelu, a eto taj iskreni osmeh dečka koji je držao malenu cipelu u rukama jedva je dodirujući je nekako sve to potisnuo u drugi plan.

Rekao joj je da je ona njegova balerina i bez škole i ma šta ko rekao i poljubio je, dugo i nežno. Pošto sa baletom više nije mogla, vratila se na svoje studije i prionula je na to da bi što pre završila kako bi mogli da žive lakše i bolje oboje, on se nije brinuo, radio je i mogao je da uz dodatne poslove priušti dovoljno za skroman ali lep život. A u ostalom bitno je da postoji ljubav uzajamna i onda je sve lakše.

Ona se brinula jer njegov posao i nije baš bio uobičajen, ali je on samo odmahivao rukom na to, i uvek bi je zagrlio pre nego bi na posao otiša, a kada bi se vratio uvek bi ga čekala budna samo da ga dugo zagrli i tako ljubomorno i čvrsto drži.

Posle više meseci života shvatili su da su konačno našli jedno drugo, posle male i kratke ceremonije u opštini otišli su na vikend, on je za tu priliku obukla jednu svetlo zelenu haljinu, njene bele cipelice i tanak kaiš su se uklapali sa bisernom ogrlicom darom njegove porodice, skromni prsten je krasio njene vitke prste, a crvene usne su se razvukle u zagonetni osmeh kada joj je rekao da ima još jedan poseban poklon za nju.

 Dao joj je omalenu kutijicu i upozorio je da bude pažljiva, ona je sa dečijom radoznalošću otvorila i u kutiji je bila balerina od stakla u pirueti i malom zlatnom diademom.

 -Rekao sam ti da si ti moja balerina ma šta mi ko rekao

Osmehnula se i zagrlila ga, zaplakala je i na njegovo uz osmeh da će pokvariti šminku ga samo pogledala tim prelepim očima i poljubila.


 Život je išao skladno vojim putem, završila je fakultet i našla posao u jednoj kancelariji, i dalje ga je brižno ispraćala i čekala kada bi se sa posla vraćao. I uvek bi to činila sa osmehom makar se tek i probudila i uvek bi na njegovo spavaj dodala:

 -I hoću ali uz tebe i samo bi se nasmejala

Nije prošlo previše i počeo je da primećuje da iako je bila vitka , sada je mršava, nije bilo bola, nije bilo naznaka, a kada je bol došao i kod lekara je postalo jasno da je nešto strano i mračno njeno telo obuzelo. Pokušali su sve, i probali su sve, i trave i travke i meleme, i lekove, i zračenje i kada je delovala bolje rezultat je bio isti uvek, njena kosa crvena je nestala i posle ponovo izrasla.

 Prestala je da radi, više nije mogla, i bila je u stanu , on je i dalje išao na posao i ako to nije želeo, želeo je samo da bude uz nju, ali je morao da zaradi za lekove, za život, za oboje. Znao je gde sve to vodi, znala je i ona, i o tome nisu ni govorili, samo su se očima gledali, i ona bi uvek bila ta koja bi se prva osmehnula, a onda i on za njom.

 -Biće sve u redu govorila bi,

 -Naravno da će biti, ipak si ti ta koja je kose crvene, ogovarao bi joj ljubeći je

Znao je ali nije želeo da veruje, pa i zar ima ičeg lošeg u bolje verovati. Voleo ju je, ona je bila njegova iskrena i najdraža i on njen. Dani su išli svojim tokom, sada već bi bila toliko umorna da bi je uglavnom zaticao kako ga opružena na kauču čeka, i dalje bi ga grlila i osmehom čekala. Njene zelene oči su i dalje bile svetle, i jasne kao i prvog dana, ali ona nekad vitka, a potom mršava se prosto topila , bila je ponekad kako je mislio skoro prozirna, iako su joj oči i osmeh ostali isti.

Ništa nije nagoveštavalo, i kolege na poslu su ga posle par meseci čudnog gledanaj ponovo gledali kao nekada, mada su imali tu neku upitnost i on je znao oni su se pitali dokle i nadali se radi njega, radi njih.

Još jedan beše dan, i kraj smene, na putu kući kupio je hleb i bombone, svratio je po jedan cvet divlje trešnje koje je proleće iznedrilo, bio je crvenkasto beo i mirisan, odlomio ga je i poneo njoj. Kada je kući stigao njena omiljena muziku je stub svirao a ona je bila na kauču.

 Sa dovratka pošto je spustio sve na sto i krenuo sa grančicom načičkanih cvetova ka njoj prozbori:

-Danas si rešila i komšije da slušaju tvoju omiljenu muziku

 Ali odgovora nije bilo, i u par koraka od vrata do nje on je sve shvatio, svaki njegov strah se ispunio. Ležala je opruženo kao i uvek, kao da spava, imala je osmeh na licu, i više nije bila tu. Slomio se i pao pored nje držeći je u naručju. Ona je bila tu, ali više nje nije bilo. Imala je svoju zelenu haljinu na sebi. Volim te je ostalo ispisano karminom na ogledalu i poljubac. Mora da je osetila, mora da je znala, ništa više nije mogla. I kada se spremaš na nešto loše nikada nisi spreman za to. Plakao je dugo i bolno.


 Služba je prošla, sve obaveze ovozemaljske koje se moraju uraditi, dobio je odmor ali je podneo zahtev da se vrati na posao. Radio je kao automat, radio je kao robot, a kući mu je bilo najteže kada bi se vratio. Nikada nije pomislio da će se tako odigrati, jer on je taj koji je svak idan rizikovao a ne ona, on je bio vatrogasac i voleo je to, radio je svaki dan da bi sve zaboravio, ali svake večeri ta soba, taj stan, njen miris parfema bili su mu još teži.

 Jedne večeri behu u veliki požar uvučeni, rekoše da je dečak u stanu ostao, rabio je vrata i kroz vatru se probio, našao ga je usnulog u krevetu, izneo ga je, dao mu vazduha, imao je oči poput smaragda, imao je oči kao ona što je imala, sve je učinio i hitnoj ga je predao, ali dečak nije preživeo a imao je samo 5 godina, šta je on pa to zaslužio kad mu je život tek počeo.

 Kada su se vratili iskoračio je iz kamiona, otišao je pravo kod svog komandira, nije se ni presvukao, nije se ni umio, ušao je bez kucanja i samo tiho rekao: -Ja ovako neću moći više , i potpuno se slomio.

 Nisu ga hteli tek tako pustiti, ali je on znao da se više neće u vatru vratiti, na kraju je povremeno teoriju kolegama predavao. U stan je ušao samo jednom, stvari je pokupio, njenu majku je zamolio da uzme sve što želi, kada ga je prodao, uzeo je omanju kuću na proplanku van grada. Kuća je bila mala, ali taman kolko treba, imala je radionicu u kojoj je svašta od drveta pravio. Imao je sada i psa, crnog kovrdžavog, koji je stalno podno njegovih nogu visio, i sada dok je knjigu pored prozora čitao on je zalajao i to je bio znak da u šetnju idu.

 Spustio je knjigu na sto pored prozora i izašao vani, od promaje zavesa se pomerila i preko knjige prešla zakačivši se za ram a u njemu behu nasmejani on i ona u zelenoj haljini, pored rama je stajala mala staklena balerina u pirueti.

02.03.2014.

Noću dok mi snovi beže

Noć, tmina, crnilo gusto ko testo, crno ko zlo srce nekih što bi da se ljudima zovu.
U Beogradu zapravo nije nikada tako tamno ni noću, ali noću kad me sve muči, i kada mi dan pokida ono malo struna živaca, i jastuk postane tvrd ko kaldrma uzmem ključeve od kola i odem vani.

Ima nečeg što me smiruje dok krstarim praznim bulevarima noću, dok auto kliza lagano niz njih poput broda na mirnoj vodi. Farovi koji put prodju mimo mene, a ja i dalje vozim lagano, vozim i razmišljam kuda sam hteo i dokle sam stigao.
Sve one neprijatne teme koje sami sa sobom moramo iskreno podeliti bar jednom.

Razmišljam ko sam to sada ja i dali sam i dalje isti onaj veseli pegavi dečak koji je trčao za zmajem po beogradskoj periferiji, ili sam onaj ozbiljni dečko iz centra koji nije imao šta raditi osim čitanja bezbroj knjiga, učenja škole i pikanja fudbala o zid sivih predratnih fasada.

Auto i dalje klizi bulevarima, sva mesta na kojima danj provedem sate čekajući sada prodjem odma, al sada nisam u žurbi.

Jedan niz godina sam proveo pokušavajući da zadovoljim želje mojih roditelja, mojih profesora, mojih prijatelja, mojih devojki, i na kraju sam jednog dana shvatio da se osećam nevidljivo.
Čudno je to i opisati, napišeš nešto i niko ni slova da kaže od ljudi koje znaš, niz fotografija uradiš ma jok ko da ih nema, reč kad kažeš odu u vetar.

Jureći tudje ostavio sam bio svoje snove svuda razbacane. I ono što je najsmešnije nikom nisam bio dovoljno dobar sin, student, dečko, autor, fotograf, čovek, uprkos žrtvi, uprkos trudu.

I jednog jutra sam rekao sebi da neću više takav život, jer to u biti i nije život. I rasturio sam ga celog, demontirao sve, izrekao sve što mi je na duši ležalo, setio se stvari koje su meni samom značajne, ispunio prvo njih jednu po jednu, svakog ko se nije složio sam prekrižao, jer ja jesam ja, i onaj nasmejani deran što u nebu traži spas, i onaj mrgud koji juri neki tajanstveni smisao iz knjiga i lica ljudi.

Preuzeo sam svoj život, i krenuo dalje, i svakom ko bi se drznuo da mi gazi snove bi naglavačke najurio, jer snovi nek su puka maštanja, svi mi imamo prava na njih, i ako ih i drugi imaju nije red da vaše gaze a svoje kriju, jer budimo iskreni i nazovimo stvari pravim imenom, to je licemerje.

Poštujem druge koliko i oni mene, negde mota biti ona crta u pesku za koju svi znamo, i najbolje je držati do sebe, makar nas neki i budu pokušali poljuljati.

Najteže je biti čovek, biti iskren i voleti nekoga i prihvatiti ga onakvim kakva ta osoba jeste i dozvoliti toj osobi da bude to što jeste, inače čemu sve.

Od tada je prošlo već više godina, još uvek imam spisak svojih snova, neke sam ostvario neke ne, ali biće prilike. Nisam se nikada pokajao zbog svoje odluke, i vreme je pokazalo koliko sam bio u pravu.

Ponekad moramo biti hrabri kada nam onaj tihi glas kaže, nemoj više ići protiv sebe, ne , dosta je bilo.

Auto i dalje klizi dok grad spava, ja odmaram misli.

28.02.2014.

Vreme prolazi...

Večeras je tačno dve godine, koliko više nema ni zagrljaja tvog, ni osmeha tog...

Tvoje telo sada prah pokriva, tvoja duša je negde daeko od ovog jadnog sveta

Fališ mi svaki dan da te bar čujem, samo pitam kako si, da me zagrliš i kažeš da će sve biti u redu

Svaki dan mi prodje i ja te se setim, taj zagrljaj još samo u sećanju mome živi, kao i tvoj glas.

Nema te više oče moj dragi, ali si ti i dalje deo mene.

Laku noć tata, volim te još.


Stariji postovi

Nebo uvek lepo je
<< 05/2014 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728293031